Podvodni ribolov
Nekad bilo, sad se spominjalo
Ni sam ne znam kako, ima san ga na samo par sekundi, taman toliko da ositin kako mu snažni mišić para dotad mirnu dubinu. Čujen samo srce kako nenormalno lupa i glasni vrisak u mojon glavi. Odvratan osjećaj. Beštija će skončat i meso će joj kusat druga beštija, a mojon zaslugom. Izronija san čaman jer san izgubija velikog gofa i plutam blizu broda. Toliko blizu da mogu čut kako Franu svira i priča, a opet da tugujem sam.
Mili moj bože, mislin se ja u sebi. Čujen Franu kako govori i nasmijen se jer i ja znan šta mu je u glavi. Pita on mene: - 'A kako ti je uspija pobić?' E moj Frane, vidin da nisi nikad pušku drža u ruci. A Frane dok je govorija lagano je svira svoju malu gitaru, ilitiga ukulele. Samo ritam, bez pisme. Ne bi to bilo nešto posebno da se nije događalo na tubusu mog vjernog gumenjaka, u sami sumrak, negdi na pučini. Na pošti toliko tajnoj da sam par kašuna pive mora platit dok jedan nije progovorija. I vridilo je. Odma u prvom uronu tri
velike ribe pokazuju bok, ali loša realizacija rezultira gubitkom. Ni sam ustvari ne znam kako, ima san ga na samo par sekundi, taman toliko da ositin kako mu snažni mišić para dotad mirnu dubinu. Čujen samo srce kako nenormalno lupa i glasni vrisak koji je u mojon glavi. Odvratan osjećaj. Beštija će skončat i meso će joj kusat druga beštija, a mojon zaslugom. Izronija san čaman jer san izgubija velikog gofa i plutam blizu broda. Toliko blizu da mogu čut kako Franu svira i priča, a opet da tugujem sam.
Riba je napadnuta sa svih strana
Za svaki bokun borba je velika
'Ajde zaroni opet, šta čekaš? ' - pita me Frane. A meni se ne da, što više da tražin, ima san svoju šansu i sve je gotovo. Zagrljaj dubine sada mi nije prijateljski, opuštanje na površini jedina je utjeha. Da bi smirija Franu kažen da više nema ribe, misleći kako san ju rastira. Al Frane nije tako svatija, nego je počeja priču iz drugog zoga - na površini je kuvala plava riba, palamide, luci, skuše... Kad bi intrala koja tuna unda bi srdela sama iskakala na plažu među Švabice koje su se sunčale bez ređibeta, a mi bi tribali samo skupit u saketić i ispeć za večeru u kominu. Velih broda ni bilo, odilo se s leutima i znalo se danima veslat do pošti. Pošte su bile toliko tajne, da kad bi lovili
Franina Priča
lignje po noći ne bi smili ni španjulet pripalit da ga neko iz daljine slučajno ne primjeti u noći. A lignji je bilo, svaka ka opanak, pun kaić. Mriža bi se isplela i utopila, pa bi digla toliko škrpini i fratri da ne bi ima di rukon uvatit dok dižeš a da ne primiš za ribu. Ki su lovili na tunju nisu imali fidelšpanj ka ovi sad, nego bi isčupali dlaku konju od repa pa bi jedan kraj vezali za prst a na drugi udicu i tako bi lovili. Komarče... Ma šta ću ti pričat, svakoj oko ka felga od a-pe-enca. Slušan tako po miljunti put i mislin se u sebi kako bi bilo dobro da je kogod zasvira gitaru. Ili bar gusle, u kaiću pa da ona sva riba dođe ćut šta to lipo zbori i onda sama uskoči u brod.
I mali detalji pod morem vesele
podvodni ribolovac u akciji
Tako su govorili naši stari
Tako je Frani uža pripovidat njegov did. Dide mu je iz nekog malog mista s otoka koji je ime dobija zbog svoje dužine. A sve te priče su otpočele i završile debelo prije nego san ja sa svojih dvadeset i par lita prvi put zaplaka materi u krilu. Priče su toliko davne da se njihovim protagonistima mogu bore na čelu brojat ka godovi starom pripilanom boru. Većine njih i nema više, samo su zapamćeni ka veliki ribari, čiji se ulovi od par kvintala lipih bokuna prepričavaju i danas. Priče, puste priče. Nemojte me krivo svatit, slažen se ja da triba pamtit one koji su bili i cijenit dobro šta su činili, samo me nešto drugo zanima. Šta bi rekli na lipi plavi Jadran sada? Neću opet oplakivat šta se sve polovilo, nego me zanima, nek mi neko reče, kako danas postat dobar ribar. Koliko bi tih starih uopće postalo ribarima da su morali po deset puti odrišit cime za jednu ribu ili dvi. Znan ja da je drugo vrime i da se više ne lovi za priranit, nego za gušt i za počastit ekipu, ali svejedno volju triba zadržat, a nije lako. Sada za postat ribar, pogotovo sportski, triba prvo
utuć par ijad kun na ove i one karbonske, grafitne, svjetleće, savijajuće i ostale ribarske alate. Jer je neko reka da bez njih ne moreš na more. A i kad ih kupiš, di onda? Kako znaš je li šta krivo radiš, ili samo nemaš šta ulovit.
Teško je od drugih učit, posebno starih. Malo ih je teško natentat da progovoru, a kad to uspiješ onda ih je teško trpit puno vrimena u brodu jer ih je more izilo, pa su malo na svoju ruku. Tako ostaješ sam sa sobon, a iz svog iskustva je jedino moguće izvuć pravo znanje, barem kad je riba u pitanju. Lako jin je bilo prije naučit kad je riba bila pod svakon škrapom. Moga si puno grišit, a opet ulovit. Danas kad imaš jednu priliku, i to ako ti se sve zvizde i planeti poklopu u pravu formu, ako faliješ ideš doma praznih džepa a mokrih opanaka. A opet ne znaš di si falija, jer drugu priliku za ples nisi dobija. Tako đite prolaze, jacera ostaje čista, idu lita, a iskustvo stoji, ka tovar kad zapne i ni vrit ni tam. Mlađi su na moru zbog pancete, kapule, rakije šta se tamani u brodu, malo da opravdaju ijade kuna za novu opremu, a sve manje zbog ribe.
Nekad se riba mogla vidit i izvana
Kad nema bolje i ugor zadovoljava
A di sad?
Zanima me bi li oni stari sada uopće bili ribari, ili bi se tog usuda odrekli. Lako jin je bilo onda i volju imat, kad se lovilo. A šta te danas more držat uz more, samo velika jubav.
Teško je uz more, ne miluje ono nikoga. Zato oni šta i sada ostanu uz more, stvarno more volu, bez obzira na korist. Kad bi one stare život stavija opet u istu ulogu, kakovi bi ribari uopće bili. Ako je stvarno u moru bilo blago ka šta užaju govorit, di je tu onda bila baza? Mogu reć da se nije lovilo na znanje nego ko bi god bacija neku artu bi diga ribu,. Ma ustvari, puno ribe. Tako se
moglo i propuštat učenje jer je bilo dosta bit na moru da bi ulovija. Danas kad je bitka za svaku ribu veća nego ona na Neretvi nekad davno, svaki detalj je odlučujući. Mi mladi svaku tehniku moramo študirat, i svaku ribu pantit a još više respekta jon dat. Cijenit je više, ma u stvari puno više nego oni prija nas. Jer čini mi se da oni prije nisu ribu poštovali dovoljno, a sad ne patu oni nego mi. Ma nema veze, mi ćemo na more opet ić, i bit ćemo dobri u tomu, jer ćemo more volit, poštovat, pa će di god i ono nama vratit.
Napisao i snimio: Nuić Igor